КУСТОСКА ВОЂЕЊА КРОЗ СТАЛНУ ПОСТАВКУ УТОЧИШТА: ЧОВЕК И ОКРУЖЕЊЕ

У суботу и недељу 11. и 12. јануар од 13.00 и 17.00 часова биће одржана кустоска вођења кроз сталну поставку Уточишта: Човек и окружење. Групе ће водити: мср Никола Ивановић кустос и мср Горан Вујков музејски едукатор.

Претходних седам викенда у 2024. години су сваке суботе и недеље приређивали кустоска вођења кроз појединачне модуле нове сталне поставке ГМС. У 2025. годину улазе у истом ритму и наредних седам викенда ће такође бити посвећени новој сталној поставци за све оне који су пропустили кустска вођења.

Кроз приказе приватне и јавне сфере дома у модулу Уточишта: Човек и окружење откријте како ликовна уметност предочава човеково уточиште, а како су прикази природе на ликовним делима српске уметности приказали другу страну овог феномена.

Дом је простор живљења, породичног окупљања, место стварања и чувања сећања, граница између спољашњег и унутрашњег света, приватног и јавног. Вековима је централно место у дому заузимало огњиште, традиционални простор окупљања око ватре, хране и топлине. У новије доба та тачка заједничког борављења више класе постаје салон у коме се одвијају и јавни и приватни садржаји активности породичног живота. Био је место обедовања, прослава и потврђивања друштвеног статуса. Тридесетих година XX века дом постаје инспирација уметницима. Тада се у српском сликарству јавља правац интимизам. Грађански ентеријери постају одаје спокоја где су фигуре препуштене мирној атмосфери и тишини.

Природа је за човека одувек била извор живота, а пејзаж много више од њеног уоквиреног исечка. У српској уметности пејзаж се иницијално појављује као позадина религијских и историјских композиција, да би тек у XX веку постао самостална тема. Током XX века, модернизација и прогрес српског друштва, као и брз индустријски развој, често су у уметности слављени приказима градилишта, фабрика и бродоградилишта. Критички гласови су се ређе чули. Данас, ови призори извесно имају другачије значење.

Животиње су у уметности често биле део идиличних приказа природе, предмет инспирације и дивљења. Од најстаријих времена коришћене су као метафоре људских особина и осећања. Истовремено, представа животиња у визуелној култури може бити и оличење потребе и покушаја човека да разуме природу и да јој се приближи.