Предавање Раше Тодосијевића: Уметник у првом лицу

У оквиру ЕУ пројекта RISK CHANGE (Ризикуј промене) и међународне изложбе МИГ21 „КРАТКА И УЛЕПШАНА ВЕРЗИЈА МОГ МИЗЕРНОГ ЖИВОТА У БЕОГРАДУ“. Предавање ће се одржати у четвртак, 9. новембра у 18 часова у Музеју савремене уметности Војводине (Дунавска 37).

Рођен сам другог септембра 1945. године у Београду, у улици Народног фронта; та се улица пре Другог светског рата звала Улица краљице Наталије. Прво смо – моји честити родитељи и ја становали у Румунској улици (касније Ужичка улица), горе на Дедињу. После смо се, ко зна зашто, преселили у Шајкашку улицу бр. 17. То вам је доле крај железничке станице Дунав. Када су градске власти из необјашњивих разлога срушиле то лепо здање у француском стилу преселили смо се у Цвијићеву бр. 115, близу Новог гробља. После неких десетак а можда и коју годину више отишли смо на периферију града, богу-иза-ногу, у Јабланичку улицу. Много касније смо коначно добили свој стан, собичак слободе, на Сењаку, у Праховској улици, тачније, у бившем Америчком сокачету. Када су Маринелини родитељи напустили овај свет скрасили смо се у центру града у Улицу генерала Жданова, која је пре неку годину поново добила свој стари, предратни назив: Ресавска.

Прво ме је моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар, као и њен брат а мој ујак Педи. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Како ми ни то није ишло од руке нити ми се свиђало досадно кадетско друштво вратио сам се у Београд. Две године сам похађао Курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици 122а. Коначно, 1964. године, дакле годину дана после земљотреса у Скопљу, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори на Академији су били људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања; смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем онако како сâм знам и умем, не би ли, ето, мојим маленим снагама некако успео да скршио невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио после равно тридесет година и то на такозваном Старом Сајмишту, који је за време Другог светског рата било немачки концентрациони логор. По неки пут, док у атељеу слушам тиху музику, чини ми се као да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша. Тачно на мој 72. рођендан актуелне власти града Београда су ме избацили из атељеа уз објашњење да ће ту направити меморијални центар свим пострадалим логорашима.“ (Раша Тодосијевић)