Predavanje Raše Todosijevića: Umetnik u prvom licu

U okviru EU projekta RISK CHANGE (Rizikuj promene) i međunarodne izložbe MIG21 „KRATKA I ULEPŠANA VERZIJA MOG MIZERNOG ŽIVOTA U BEOGRADU“. Predavanje će se održati u četvrtak, 9. novembra u 18 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (Dunavska 37).
Rođen sam drugog septembra 1945. godine u Beogradu, u ulici Narodnog fronta; ta se ulica pre Drugog svetskog rata zvala Ulica kraljice Natalije. Prvo smo – moji čestiti roditelji i ja stanovali u Rumunskoj ulici (kasnije Užička ulica), gore na Dedinju. Posle smo se, ko zna zašto, preselili u Šajkašku ulicu br. 17. To vam je dole kraj železničke stanice Dunav. Kada su gradske vlasti iz neobjašnjivih razloga srušile to lepo zdanje u francuskom stilu preselili smo se u Cvijićevu br. 115, blizu Novog groblja. Posle nekih desetak a možda i koju godinu više otišli smo na periferiju grada, bogu-iza-nogu, u Jablaničku ulicu. Mnogo kasnije smo konačno dobili svoj stan, sobičak slobode, na Senjaku, u Prahovskoj ulici, tačnije, u bivšem Američkom sokačetu. Kada su Marinelini roditelji napustili ovaj svet skrasili smo se u centru grada u Ulicu generala Ždanova, koja je pre neku godinu ponovo dobila svoj stari, predratni naziv: Resavska.
Prvo me je moja nagluva tetka Stojanka grdno nagovarala da odem na tapetarski zanat i da postanem tapetar, kao i njen brat a moj ujak Pedi. Potom sam pokušao da budem vojni pilot u Mostaru. Kako mi ni to nije išlo od ruke niti mi se sviđalo dosadno kadetsko društvo vratio sam se u Beograd. Dve godine sam pohađao Kurs crtanja i vajanja u Šumatovačkoj ulici 122a. Konačno, 1964. godine, dakle godinu dana posle zemljotresa u Skoplju, upisao sam Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Moji profesori na Akademiji su bili ljudi neprijatno skromnog dara i još skromnijeg obrazovanja; smrtonosna mešavina mediokriteta, ulizica i sujetnih fantoma. Preostalo mi je da putujem svetom i da se sam obrazujem onako kako sâm znam i umem, ne bi li, eto, mojim malenim snagama nekako uspeo da skršio nevidljivi jaram svekolikog provincijalizma. Atelje sam dobio posle ravno trideset godina i to na takozvanom Starom Sajmištu, koji je za vreme Drugog svetskog rata bilo nemački koncentracioni logor. Po neki put, dok u ateljeu slušam tihu muziku, čini mi se kao da mi u pohode dolaze i učtivo me pozdravljaju nesretne duše pobijenih logoraša. Tačno na moj 72. rođendan aktuelne vlasti grada Beograda su me izbacili iz ateljea uz objašnjenje da će tu napraviti memorijalni centar svim postradalim logorašima.“ (Raša Todosijević)