Трибине у Клубу "Трибина младих" Културног центра Новог Сада

Трибина „Србија и Израел, првих 70 година“ биће одржана у понедељак, 30. јула у 18 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Немања Старовић. Међудржавни односи Србије и Израела надовезују се на дуге историјске везе Срба и Јевреја, а најбоље се огледају кроз биографије знаменитих Јевреја који су одиграли важну улогу у заснивању модерне српске државности, те њеном политичком и друштвеном развоју, као и Јевреја који су, поникавши са балканских простора, оставили неизбрисив траг у историји Израела. Односи Србије и Израела се данас налазе на веома високом нивоу, а на трибини ћемо анализирати успоне и падове који су обележили међудржавне односе у последњих 70 година. 

Трибина „25. март 1941. године – случај кнеза Павла Карађорђевића“ биће одржана у понедељак, 30. јула у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар. Логика политике која је довела до приступања Тројном пакту 25. марта 1941. године (истина под много повољнијим условима него што су то могле себи да приуште земље у нашем окружењу) увек је актуелна тема у српској историографији, али и другим облицима сазнања, укључујући и духовни поглед на свет, где се ово опредељење сагледава кроз духовну вертикалу народа расуђујући колико је оно у складу са заветним опредељењем, односно косовским предањем, али и колико је оно у духу рационалног сагледавања тадашње актуелне стратешке ситуације у којој је била тада готово беспомоћна Југославија. И данас је ова тема савремена, како због геополитичке датости у којој се Србија налази, тако и услед егзистенцијалних и универзалних одговора, али и путоказа које они нуде једном народу. На трибини ће бити обрађени интердисциплинарно аспекти овога догађаја. Стратешке смернице политике кнеза Павла, реаговање савезника, поготово Британије, на тадашње светске изазове и њен однос нарочито према Југославији и самом југословенском владару. Такође, на трибини ће покушати да се објасни сама личност кнеза Павла, његов однос према Британији, али и према сопственом народу, као и народима који су били у југословенској држави. Све ово је неопходно за анализу и расуђивање у циљу схватања унутрашње и спољне политике кнеза и закључака о њеној ваљаности. Исто тако, покушаће се дати и одговор да ли је у питању политика која кореспондира са народном историјом, духовношћу и етиком, па самим тим и афирмацијом вековног народног опредељења, или је логика која је водила кнеза Павла и његове сараднике у расколу са претходно наведеним. Такође, биће обрађено колико је делатност кнеза Павла, британског ђака, била плод рационалне процене опасности које су се надвиле над земљом, те је због тога можда представљала разуман пут и покушај разумног заклона од рата како би се народ сачувао од страдања које је свакако доносио рат. О овој теми мишљења су опречна. Она и данас деле народ, као и његове елитне представнике. Но, овај догађај је потребно разумети и о њему непрестано расуђивати јер је он репрезент честих избора кроз историју која су Србима била наметана, па чак услед тога постала и народни усуд. Отуд се о овој теми може рећи увек нешто ново и тиме допринети расветљавању духа 25. марта 1941. године, као што се проучавањем овог датума и догађаја може допринети правилнијем решавању актуелних дилема што нацију чини спремнијом да одговори савременим изазовима и искушењима. 

Tрибина “Политичка модернизација Србије – псеудолиберализам Јована Ристића, привиди политичких реформи”, биће одржана у уторак, 31. јула у 18 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је проф. др Љубиша Деспотовић. На предавању ће бити обрађен период власти Јована Ристића. Ваља напоменути да се у литератури о том времену, а нарочито када је у питању Либерална странка, прави јасна разлика, између Светоандрејских либерала и оних либерала које је у доба намесништва око себе окупио Јован Ристић. Либерали су од 1868. године, под снажним утицајем Ристића, заузели један сасвим конзервативан политички став, и по оцени Драгослава Јанковића, имали мало додирних тачака са по њему истинским либералима, либералима окупљеним око Светоандрејске скупштине. Нема ни мало сумње да је један од главних разлога томе био управо политички учинак Јована Ристића. Међутим, ваља се још једном подсетити да либерална група која је водила главну реч на Светоандрејској скупштини није представљала матицу, касније формиране, Либералне странке о којој је овде реч, да Јован Ристић, који је био оснивач и вођа Либералне странке, на Светоандрејској скупштини није био у групи светоандрејских либерала, и да су прави либерали, они који су се истакли као прваци на Светоандрејској скупштини, само појединачно и из разних мотива, односно у различитим околностима прилазили касније, после 1868., Ристићу који је узурпирао за себе назив либерала, а за своју групацију касније име Либералне странке. И нема сумње да се програм Ристићевих либерала битно и суштински разликовао од одлучног и правог програма светоандрејаца.